Ne izgleda kao čovek koji može da se vrati u život. Možda i ne pokušava. Može li ipak taj čovek da ugasi ono što ga iznutra razara? Glavni junak izlazi iz rata sa potpuno izgorelim licem i životom koji više nema jasan oblik. Zarađuje renovirajući tuđe stanove, a između dva posla briše sebe alkoholom, do granice kada nestaju i misli i sećanja. Rat je formalno završen, ali u njemu i dalje traje, tih, uporan i neizgovoren. Sve se menja u trenutku kada se pojavi trag iz prošlosti. Prijatelj sa kojim je delio ono što se ne može objasniti nestaje bez traga, izgubljen negde između alkohola i potpunog raspada. Potraga koja počinje gotovo usput postaje jedino što još ima smisla. Kroz taj put, sporo i bez velikih preokreta, počinje da se vraća ono što je delovalo nepovratno izgubljeno: svest, osećaj, potreba za životom. Andrej Gelasimov ne piše o ratu kao događaju. Njega ne zanima vojničko iskustvo kao spektakl, već čovek posle njega. Psihološki portret onoga što ostaje kada sve spolja prestane. Ratovi se menjaju, ali čovek ostaje isti, ranjiv, protivrečan i često nesposoban da pronađe izlaz iz sopstvene tišine. „Žeđ“ je upravo to stanje. Ne nedostatak vode. Već žeđ koja se na površini gasi alkoholom i nikada ne nestaje. Žeđ za zaboravom, ali i za smislom, za bliskošću i za razlogom da se ide dalje. Negde u toj praznini, bez patetike i bez olakih rešenja, pojavljuje se mogućnost da se napravi prvi, gotovo neprimetan korak nazad ka životu. Ova priča dobila je i svoje filmsko tumačenje kroz istoimeni film u režiji Dmitrija Tjurina, koji bez ublažavanja prenosi isti ogoljeni svet, prostor u kome nema velikih reči, već samo pokušaja da se preživi ono što je ostalo posle svega.