U svetu gde su odnosi istrošeni, gde su muškarci slabi, izgubljeni ili opasni, a ljubav svedena na instinkt i naviku, Vera pokušava ono što deluje najjednostavnije, da živi normalno. Da voli. Da postane majka. Ali što više ide napred, to se jasnije vidi: pravila koja važe za sve, za nju ne važe. Njeni izbori nisu izbori. Njeni muškarci nisu oslonac. Svaki sledeći je korak dublje u prostor u kome se gubi granica između želje i poniženja, između nade i samouništenja. I dok potreba za detetom raste, svet oko nje postaje sve suroviji, hladniji, gotovo neprijateljski. Ali ovo nije samo njena priča. Kako roman odmiče, Vera prestaje da bude samo žena. Postaje simbol. Slika zemlje koja ne zna šta da radi sa sobom. Ogromne, moćne, ali izgubljene. Zemlje u kojoj sve postoji i ništa ne vodi nigde. Gde se energija rasipa, gde se smisao izobličava, gde svaka nada na kraju završava u istoj tišini. Snegirjov piše bez emocije na površini. Rečenice su hladne, precizne, gotovo ravnodušne. Ali upravo u toj hladnoći krije se ono najopasnije, osećaj da ispod svega postoji nešto što se ne može izgovoriti. Nešto što razara iznutra. U toj pukotini između cinizma i nečeg neobjašnjivog nastaje njegova prava snaga. Ovo je roman koji možeš čitati kao priču o jednoj ženi. Možeš ga čitati kao metaforu koji pred čitaoca postavlja brojna pitanja koja muče savremenu Rusiju.. Možeš ga čitati kao priču o svetu u kome lepota nema gde da opstane. I nijedno tumačenje nije dovoljno, jer ono što ostaje nije odgovor, već osećaj. Ovo je roman koji te ne vodi za ruku, ali te uvlači i ne pušta. I svaki put ćeš iz njega izvući nešto drugo, jer „Vera“ nije priča koja se samo prati. To je priča u kojoj se prepoznaš, čak i onda kada to ne očekuješ.