Veliki tadžikistansko-persijski pesnik Abu Abdulah Džafar ibn Muhamed Rudaki, ime koje je preživelo vekove, dok je njegov stvarni život ostao gotovo u potpunosti izgubljen, razasut u fragmentima, pretpostavkama i tišini istorije. Na dugom, sporom putu između Buhare i Pandžruda, jedan slepi starac vraća se tamo odakle je sve počelo. Nekada slavljen kao „car pesnika“, čovek čije su reči odzvanjale dvorovima i čije je ime nosilo težinu vlasti, danas ide bez imena, bez pratnje i bez sigurnosti, kao neko koga više niko ne prepoznaje. Slava je ostala daleko iza njega, u svetu koji više ne postoji. Ono što mu je ostalo jesu sećanja, koja se vraćaju uporno, sloj po sloj. Uz njega je dečak. Vodi ga, bar na prvi pogled. Ali kako put odmiče, njihova uloga postaje sve nejasnija. U razgovorima koji nastaju usput, u pauzama između koraka, u tišini koja nosi više od izgovorenog, otkriva se dublja istina: ne vidi onaj koji gleda, već onaj koji pamti. I ne vodi mladić starca, već starac vodi njega, kroz iskustvo, kroz greške, kroz život koji tek počinje da dobija smisao. Priča se ne razvija linearno. Ona se vraća unazad, otvara prošlost i razlaže je pred čitaocem. Kroz fragmente se pojavljuju dvorovi i padovi, blizina moći i trenutak kada se ta ista moć okreće protiv čoveka. Tu su ponos koji ne popušta ni kada sve nestaje, očaj koji dolazi bez najave, i mudrost koja ne dolazi iz knjiga, već iz gubitka. Svaki korak na putu otkriva još jedan sloj života koji je istovremeno i ličan i univerzalan. Ovo nije istorijski roman u uobičajenom smislu. Ovo je proza koja briše granicu između istorije i unutrašnjeg sveta. Svet Istoka ovde nije kulisa, već ritam u kome se misli, govori i pamti. Rečenice su pune zvuka, slike nose mirise i temperaturu prostora, a čitava knjiga ima osećaj sporog, neizbežnog približavanja kraju, ne kao završetku, već kao razumevanju. U središtu svega nije legenda, već čovek. Onaj koji je imao mesto na vrhu, koji je bio deo moći, koji je bio slavljen i koji je sve to izgubio. I tek tada, lišen svega spoljašnjeg, počinje da vidi jasnije nego ikada ranije. Roman koji je 2013. godine dobio “Ruskog Bukera” za najbolji roman na ruskom jeziku, i koji je iste godine bio u najužem izboru za nagradu Velika knjiga (Большая книга), potvrđuje svoju snagu ne kroz priznanja, već kroz iskustvo koje ostavlja – tiho, postojano i dugo nakon što se knjiga zatvori.