„Juče“ Sergeja Šojgua ne pokušava da ispriča istoriju onako kako je pamtimo kroz događaje, datume i odluke. Ne traži velike teme, niti se zadržava na mestu gde se obično traži značaj. Umesto toga, okreće se onome što je ostalo po strani – ljudima koji nisu bili u središtu, ali bez kojih ništa ne bi postojalo. Ovo nisu zapisi o vlasti. Niti pokušaj da se objasni jedna epoha. Ovo su sećanja na ljude koji su je nosili. U kratkim, preciznim pričama pojavljuju se inženjeri, radnici, spasioci, putnici, svi oni koji ne ostavljaju trag u zvaničnoj istoriji, ali ostaju u pamćenju. Njihovi životi ne traže objašnjenje. Oni su već odgovor na pitanje kako se živi u vremenu koje se menja brže nego što čovek može da ga razume. Šojgu ne piše sa distance. Ne gradi narativ. Ne pokušava da zaključi. Njegove priče ostaju otvorene, kao fragmenti koji odbijaju da se spoje u jednu, konačnu sliku. Upravo u tome je njihova snaga, u osećaju da se ono najvažnije ne nalazi u onome što je zapisano, već u onome što se pamti. Ova knjiga ne vodi čitaoca kroz istoriju. Vodi ga kroz tragove koje ona ostavlja u ljudima. I zato pitanje koje ostaje nije šta se dogodilo. već šta od svega toga i dalje živi.